U SURČINU CELOG VEKA ŽIVI JEDNA APOTEKAPriča o Ivanu Benku, čoveku koji je lekove delio i usred noći
Ovo nije vremeplov za budućnost, ovo je povratak u prošlost, u vreme ljudskih vrlina, slave i junaštva, kada su neki ljudi postali uzor, putokaz i motivacija za sva vremena.
Pre više od sto godina, početkom turbulentnog 20. veka, Surčin je, kao opština Zemunskog sreza, bio deo Sremske oblasti. Tih godina Surčin je elektrificiran i osnovan je Fudbalski klub „Graničar“. Preko tri hiljade duša živelo je u Surčinu.
Oduvek su u ovom delu Srema živele dve vrste građana, oni koji su Surčinci po rođenju, takozvani gruntovni Sremci i oni koji su Surčinci po opredeljenju, kojima je Surčin bio izbor za život. Ovoj drugoj grupi Surčinaca pripadao je i Ivan plemeniti Benko. Titulu „plemeniti“ porodica Benko je nosila od 15. septembra 1678. godine, kada je austrijski car Leopold II dodelio nasledno plemstvo Mihaelu Benko i njegovoj ćerki Dorotei.
Ivan se rodio kao treće dete u porodici Franje plemenitog Benko i Jelene rođene Radojčić 27. juna 1883. godine. Njegovi roditelji su imali dogovor, obzirom da su bili različitih veroispovesti, da ukoliko im se prvo rodi sin, sva deca budu rimokatoličke, a ukoliko im se prvo rodi ćerka, sva deca budu pravoslavne vere. Pošto se prvo rodila ćerka i sva ostala deca su bila pravoslavne vere, a po nacionalnom osećanju Srbi i veliki rodoljubi. Ivan je farmaciju diplomirao 25. jula 1905. godine na Visokoj školi u Beču. U apoteci svog oca radio je do Prvog svetskog rata kada je mobilisan u austrougarsku vojsku gde je služio kao vojni apotekar. Dva puta je odlikovan Zlatnim krstom za zasluge, ali je ostao srpski patriota, kao i članovi njegove porodice. Posle povlačenja srpske vojske iz Zemuna, 13. decembra 1914. godine, porodica Benko se prebacila u Srbiju. Ivanov brat Đorđe je prešao Albaniju sa srpskom vojskom, a majku Jelenu i sestre Sofiju, Despinu i Anu austrijske snage su uhapsile u Nišu. U Zagrebu im je suđeno za veleizdaju. Jelena je osuđena na trinaest, a njene ćerke na po 8 godina teške tamnice, tako da su sve četiri bile zatvorene do kraja rata. Istovremeno, apoteka u Zemunu im je bila oduzeta sve do okončanja Prvog svetskog rata, kada im je vraćena. Ivan je vodio porodičnu, zemunsku apoteku sve do 1924. godine, kada je posao prepustio bratu Nikoli, magistru farmacije.
Surčin tada nije imao ni lekara, niti apotekara, pa je Ministarstvo narodnog zdravlja dodelilo koncesiju za otvaranje apoteke magistru farmacije Ivanu Benku. Tako je 1924. godine otvorena prva apoteka, koja je tada nosila naziv „Kod zlatnog krsta“. Ivan se preselio u Surčin. Posle više od jednog veka, apoteka Ivana plemenitog Benka i danas stoji na istom mestu, u istoj kući, sa istim, Ivanovim inventarom, vitrinama i policama. I danas funkcioniše kao apoteka. Prema podacima iz 1920. godine u Kraljevini SHS bilo je 694 javne apoteke. U Vojvodini je bilo 214, u Hrvatskoj171, u Srbiji 136, u Bosni i Hercegovini 58, u Dalmaciji 51, u Sloveniji 41, u Makedoniji 18 i u Crnoj Gori 5.
Prvi apotekar u Surčinu sa puno volje i razumevanja se posvetio edukovanju naroda o upotrebi lekovitog bilja. U njegovoj apoteci mogli su se kupiti Aspirin, Kinin, Hofmanove kapi i Burov oblog, a po sopstvenoj recepturi pravio je i sirup protiv kašlja za decu, lek protiv stomačnih tegoba, lekovitu mast protiv šuge i svraba, tonik za jačanje i povećanje apetita, masti protiv reumatskih bolova i drugo, a sve odobreno od strane Minstarstva zdravlja.
Sam je pravio i bio je popularan njegov kombinovani prašak protiv bolova, zvani Phenax. U Surčinu i okolnim selima koja su bila opasana baruštinama i ustajalom vodom, vladala je malarija, koju je apotekar Benko sa uspehom suzbijao. Najveća podrška i pomoć u radu bila mu je supruga Marijeta Valter, Mariborčanka, koja je bila farmaceutski pomoćnik-laborant i koju je upoznao još za vreme studija.
Par godina po otvaranju prve apoteke, u Surčinu je otvorena i prva privatna lekarska praksa, pa je posao apotekara bio donekle olakšan. Ivanov prijatelj, doktor Svetozar Požarev je 1939. godine otvorio svoju ordinaciju (ukoso, preko puta Crkve Svete Petke), a njegovom zaslugom je 1945. osnovana Sektorska ambulanta u Surčinu, koja je kasnije prerasla u Dom zdravlja.
Ivan Benko je kao vlasnik vodio svoju apoteku sve do 17. jula 1949. godine, kada je po zakonu o prinudnom otkupu nacionalizovana i promenila naziv u Narodna apoteka, da bi kasnije dobila ime koje i danas nosi „20. oktobar“.
I pored toga što mu je apoteka nacionalizovana nastavio je da radi kao upravnik sve do penzionisanja 1959. godine. Ubrzo nakon odlaska u penziju Ivan Benko je umro 1961. godine. Marijeta i Ivan nisu imali potomke, tako da je porodica Benko u muškoj liniji ugašena.
Zbog svoje požrtvovanosti, dobrote i humanosti bio je omiljen kod meštana, koji su ga još dugo pamtili po tome što mu nije bio problem da ustane i usred noći ako je nekome trebala pomoć, a često je davao i besplatne lekove. Pamte ga stari Surčinci, koji su pedesetih godina posle škole navraćali u apoteku, gde im je Ivan delio „prsne bombone“, nešto nalik današnjim septoletama, kao prevenciju za plućna obolenja. Pored svog neumornog rada, Ivan Benko je nalazio vremena i za svoj lični hobi - slikarstvo. Još i danas ga se stariji Surčinci i meštani okolnih sela, sećaju sa velikim poštovanjem i zahvalnošću i pamte kao humanog i dobrog čoveka, uvek spremnog za šalu.