PRIČE IZ STARIH DANASremski dudovi Marije Terezije

Neko se još seća. Za nas koji se ne sećamo, ostaje da pokušamo da zamislimo kako je izgledao onaj stari Srem o kojem se i danas govori sa setom i nostalgijom, kao o izgubljenom svetu koji je mirisao drugačije, disao sporije i živeo nekim tišim, toplijim ritmom.

To je bio Srem iz detinjstva naših očeva i dedova. Srem širokih prašnjavih šorova, avlija punih cveća i bunara iz kojih se voda izvlačila lagano, uz zvuk čekrka koji para jutarnju tišinu. Srem u kojem su petlovi budili selo pre prvih zraka sunca, a zvona sa crkava određivala ritam života bolje od bilo kakvog sata. Vreme se tada nije merilo minutima i rokovima, već praznicima, žetvom, berbom i crvenim slovima u kalendaru. Govorilo se da je neko rođen „posle Petrovdana, kad se vuklo đubre na njivu“, ili „pred svinjokolj“, i svima je bilo jasno kada je to bilo.

Priče o starom Sremu imaju ukus tek ispečenog hleba iz furune, namazanog svinjskom mašću i posutog alevom paprikom. Imaju miris dunsta koji se otvarao samo o praznicima i ukus štrudle sa makom koja se hladila na prozoru. Imaju zvuk nedeljnog ručka kada su svi bili na broju i kada se ručalo polako, „po redu“, uz domaću supu, rinflajš i vino iz sopstvenog podruma. Tada su se nazdravljale uspomene, kumstva i prijateljstva koja su trajala generacijama.

Ali da priča o Sremu ne bi bila previše idilična, stari ljudi bi uvek dodali i onu drugu stranu – da se mnogo radilo i teško živelo. Ustajalo se pre zore, išlo u polje po najvećem suncu, obrađivala zemlja i brinulo o stoci. Pa ipak, u tom životu nalazilo se vremena za predah. Za sedenje na klupici ispred kuće. Za divan pod krošnjom starog duda.

A upravo tih dudova danas gotovo da više nema.

Nekada su ogromne dudove krošnje pravile gustu hladovinu po sremskim dvorištima i duž drumova između sela. Leti su pod njima sedeli domaćini, deca se pela po granama, a ruke bivale crne od zrelih dudinja koje su padale po zemlji i ostavljale fleke koje se nisu mogle oprati. Od duda se pekla čuvena dudinjara, pravila burad, a njegovo drvo bilo je cenjeno i dugotrajno.

Ti dudovi nisu bili slučajnost. Njihova priča vodi sve do vremena carice Marija Terezija, poslednje velike vladarke Habsburške monarhije. Pre više od dva i po veka, želeći da razvije svilarsku proizvodnju u južnim krajevima carstva, donela je propis prema kojem je oko gotovo svake kuće moralo da bude posađeno i do dvadeset stabala belog duda.

Razlog je bio jednostavan – lišće duda predstavljalo je jedinu hranu svilene bube, a proizvodnja svile tada je bila izuzetno važna i unosna delatnost. Mladenci su po njenoj naredbi morali da zasade beli dud kao simbol dugovečnosti i večne ljubavi. Sadnice i jaja svilene bube deljeni su besplatno, a čaure su se otkupljivale širom Srema i tadašnje Srbije.

Koliko je svilarska proizvodnja bila značajna govori i podatak da je grof Merci strogo kažnjavao svakoga ko bi oštetio rasade duda. Dud je tada bio više od drveta – bio je deo državne strategije, ekonomije i svakodnevnog života.

Danas je od svega toga ostalo veoma malo.

U drugoj polovini 19. veka svilarska proizvodnja počela je da opada, a nakon Drugog svetskog rata potpuno je potisnuta razvojem jeftinijih sintetičkih materijala. Dudovi su masovno sečeni, a dodatni problem predstavljala je štetočina dudovac koja je uništavala stabla. Pred Drugi svetski rat na prostoru tadašnje Srbije bilo je više od dva miliona stabala belog duda, dok ih danas ima tek nekoliko hiljada.

Ipak, poneki stari dud još uvek stoji uz poneki sremski šor, kao nemi svedok vremena koje je prošlo. Njegova široka krošnja i dalje čuva senku nekadašnjeg života, čekajući da nove generacije ponovo otkriju lepotu duda, miris njegovog lišća i slatkoću zrelih dudinja.

Možda baš tada, zajedno sa dudovima, počne da se vraća i ponešto od onog starog Srema kojeg se danas više sećamo kroz priče nego kroz stvarnost.