GODINU DANA DO NACIONALNOG STADIONA U SURČINUBeograd je nekada imao najveći drveni stadion u Evropi

Sledeće godine u ovo vreme Surčin će imati najmoderniji sportski objekat u Srbiji i jedan od tehnološki najnaprednijih u ovom delu Evrope. Nacionalni fudbalski stadion projektovan je kao najmoderniji sportski objekat u Srbiji sa kapacitetom od 52.241 sedećeg mesta i najvišom UEFA kategorijom 4, što mu omogućava organizaciju finala evropskih takmičenja.

Ali, ovo nije priča o tom stadionu. Ovo je posdetnik da je nekada Beograd, u periodu od trideset dana, imao najveći drveni stadion u Evropi. Drveni stadion (poznat i kao Sokolski stadion) bio je izgrađen 1930. godine za potrebe Prvog svesokolskog sleta sokola Kraljevine Jugoslavije. Nalazio se na površini od 12.560 m²,  na prostoru današnjeg Mašinskog i Tehnološko-metalurškog fakulteta, između sadašnjih ulica Ruzveltove i Kraljice Marije, a projektovao ga je čuveni srpski arhitekta Momir Korunović.

Sokolski pokret je nastao kao odgovor na pokušaje germanizacije slovenskih naroda u okviru Austrougarske monarhije. Stvaranje fizički spremnog i moralno jakog naroda koji će imati snage da odbrani nacionalne interese i svoj kulturni identitet zahtevalo je dugoročan i strpljiv rad koji je, pre svega, morao biti masovan. Nezavisno od uslova u kojima su radili, Sokoli Jugoslavije su u periodu od 1919. do 1941. godine opstajali na osnovnoj sokolskoj ideji „stvaranja fizički zdrave, krepke, moralno i intelektualno razvijene omladine, nacionalnom svešću prožete, duhom slovenske solidarnosti nadahnute“. U predratnom Surčinu, sokoli Surčina su bili organizovani u okviru čete koja je pripadala Sokolskoj župi Beograd. Pronalazak tri fotografije surčinske sokolske čete iz perioda 1930-35. godine dovela nas je do priče o drvenom stadionu. 

Onda, da se vratimo priči o stadionu, koji se duže gradio, nego što je trajao.

Bila su potrebna samo dva meseca i sedam dana da 500 tesara, stolara, električara, vodoinstalatera i radnika drugih struka, na privremenim betonskim stopama podignu velelepnu drvenu konstrukciju, utrošivši 51.000 kubnih metara drvne građe i čak 35.000 kilograma eksera. Stadion je mogao da primi oko 42.000 gledalaca (29.300 mesta za sedenje, 8.500 za stajanje i 1.182 u ložama). Sama arena za vežbače zauzimala je površinu od 12.560 kvadratnih metara, sa prostorom za 3.500 vežbača u istom trenutku. Iako je bio privremenog karaktera, kao i svaki savremeni evropski stadion toga doba, i ovaj stadion u Beogradu imao je električno osvetljenje, vodovod i kanalizaciju, poštu za učesnike i posetioce, prostoriju za nesmetan rad novinare sa telefonskim kabinama, ozvučenje (sa četiri zvučnika marke Filips). Stadion je imao i protivpožarnu zaštitu, za čije potrebe su iznad loža bile izgrađene četiri kule u kojima su za vreme sleta neprestano dežurali beogradski vatrogasci. U sastavu gledališta bilo je 189 loža koje su primale 1.182 gledalaca, kao i paviljon za orkestar i osmatračnica za načelnika, koji je neposredno rukovodio vežbama na sletu.

Statički proračun tribina izradio je arh. Predrag Zrnić, a probno opterećenje izvršili su gardijski pešadijski puk, 2. pešadijski puk i gardijski artiljerijski puk vojske Kraljevine Jugoslavije sa ukupno 6.000 pripadnika. Vojnici su prelaskom sa jedne na drugu tribinu, testirali redom sve tribine. Nakon ovog testiranja ustanovljeno je da tribine mogu da prime dvostruko veći teret od onog predviđenog projektom.

Iz tadašnje Ulice kralja Aleksandra na stadionu je postojao poseban ulaz koji je vodio direktno do svečanih loža za kraljevsku porodicu, članove vlade i diplomatski kor. Publika je na stadion mogla da uđe na četiri reprezentativne kapije, dekorisane u narodnim rukotvorinama, u bojama karata, kako bi se izbeglo nepotrebno stvaranje zastoja na ulazima. Za učesnike u programu sleta postojala su tri odvojena ulaza, koja su direktno vodila u njihove svlačionice ispod tribina, a odatle kroz posebne otvore izlazilo se na teren za vežbanje. U vreme glavnih sletskih dana, stadion je pored žandarmerije obezbeđivalo i preko 500 redara.

Interesovanje je bilo toliko veliko da je pre samog sleta nedeljom bilo organizovano razgledanje stadiona uz kupljenu ulaznicu od 2 dinara, a novac je išao u sletski fond.

Nakon trideset dana od početka sleta, drvena konstrukcija stadiona je razmontirana, a njegova građa iskorišćena je za druge namene. Kako bi se pokrio deo velikih troškova same organizacije i izgradnje, kompletna kvalitetna drvna građa je prodata i kasnije iskorišćena na drugim beogradskim gradilištima.