STARI SREMSKI SVADBENI OBIČAJIOd prosidbe do prvog bračnog jutra

„...Al' krenuće svadbe sa salaša,
vratiće se vedre letnje noći,
ravnica će procvetati naša.
Ej, salaši, opet ću vam doći!“
Saša Petrović

Sklapanje braka i sama svadba oduvek su bili i ostali posebni statusni događaji kojima se porodica predstavljala u javnosti. Svadba bi trebalo da je jedan od najlepših dana u životu svakog čoveka, ali svako je drugačije doživljava i obeležava. Elitni restorani, trocifren broj „kićenih i zlaćenih“ gostiju, skupa toaleta, pažljivo birana muzika. Svadbe su nam postale parade, stvar prestiža, na kojima se, kako se kaže, služi sve sem ptičjeg mleka. Svега ima, osim jabuka. A jabuke su bile neizostavan simbol sremskih svadbi nekada.

Od svih godišnjih doba, jesen je, iz više razloga, bila najpogodnija za održavanje svadbenih veselja. U proleće su počinjali radovi na njivi, leti su najveće vrućine i poljski poslovi u jeku, dok su zimi postovi i hladno vreme. Jesen je bila idealna jer su poslovi završeni, usevi ubrani, a u kući je bilo dovoljno hrane i sredstava. Svadbe su se održavale do posta i trajale su dva do tri dana, a ponekad i duže.

U Sremu se nekada smatralo prirodnim da svaka odrasla osoba uđe u brak. Momci su se najčešće ženili između 18. i 25. godine, obično posle vojske. Devojke su se udavale već od 16. godine, kada završe darove i budu spremne za novi život. Cilj je bio da u porodicu dođe zdrava i radno sposobna osoba, ali i da se učvrste porodične veze i društveni ugled.

Vodilo se računa o starosti dece po redu, pa su se starija deca ranije udavala i ženila. Postojala je i narodna izreka: „Udavaj devojku do 20 godina za koga hoćeš, a posle 20 – gde možeš“.

Pri izboru bračnog partnera gledalo se poreklo, zdravlje, imovno stanje i ugled porodice. Posebno su bile cenjene devojke „mirazdžike“, koje su donosile miraz. Brak je bio i način učvršćivanja prijateljstava između porodica, ali i sticanja radne snage u domaćinstvu.

Vodilo se računa i o srodstvu – brakovi nisu bili dozvoljeni do devetog kolena po krvnoj liniji, niti bliski po duhovnom (kumstvu).

Sve je počinjalo prosidbom, koja se obavljala nenajavljeno, najčešće četvrtkom, subotom ili nedeljom. U prosidbu je obično išao mladoženjin otac. Ako porodica pristane, devojka dobija jabuku kao znak da je „zauzeta“. Ako je prihvati i poljubi svekra u ruku, prosidba je uspela. Ako je jabuka cela – odbijanje, ako je prepolovljena – prihvatanje.

Postojao je i običaj „korpe“, kada odbijanje znači da je devojka „dala korpu“.

Ako se porodice nisu poznavale, uključivala se provodadžija, koja je posredovala između njih.

Zatim se išlo na „gledanje kuće“, gde se procenjivalo domaćinstvo mladoženje. Ako ne odgovara, odlazilo se uz rečenicu: „Niste spram nas“.

Sledeći korak bio je „jabučenje“ ili veridba, uz darove, prsten i sveštenika. Pravilo je bilo da mora proći najmanje tri nedelje do svadbe.

Nakon toga sledilo je pozivanje svatova: „gostiński“ (kum, stari svat, dever) i „svatovski“ (šira rodbina i prijatelji), uz posebne darove i ceremonije.

Uoči svadbe održavala su se devojačka i momačka večera.

Na dan svadbe svatovi se okupljaju u mladoženjinoj kući, odlazi se po mladu, koja se ritualno priprema, daruje i simbolično „otkupljuje“. U svadbenom danu važnu ulogu imaju kum, stari svat i vođa svatova.

Tokom dolaska u mladoženjinu kuću mlada se posipa žitom i dukatima, prenosi se preko praga i uvodi u novi dom. Prati se niz običaja koji simbolizuju plodnost, sreću i blagostanje.

Svadba se završava plesom sa mladom, darivanjem i kasnim ispraćajem kuma.

Sutradan se mlada simbolično uvodi u novi život – pokriva joj se kosa, što označava da je postala udana žena.

Drugi dan se organizuje „deverska čast“, večera u čast devera i upoznavanje porodica.

U nekim krajevima postojali su i strogi običaji vezani za ponašanje mladih pre braka, kao i kontrola ugleda u selu.

Od druge polovine 19. veka mladi sve češće sami biraju partnere, ali je porodica i dalje imala ključnu ulogu zbog miraza i društvenog statusa. Ponekad je dolazilo i do bekstva ili „otmice“ devojke.

Ako ne verujete da je ovako bilo – pitajte starije članove porodice ili pročitajte „Srpske svadbene običaje“ Dušanke Marković.