PRIČE IZ PROŠLIH DANAVreme kad je „svaka snaša volela gajdaša“

Živela je nekada u našem Sremu instrumentalna muzika starija i od tamburaške. Uz gajde se bećarilo, svečarilo, kretalo u rat. U svatove se nije moglo bez kuma, lepih snaša i gajdaša.

Možda još na nekom tavanu stare sremačke kuće, konzervirane barušastom svilom od prašine vremena, leže stare gajde. Čekaju radoznalog praunuka ili čukununuka da svojim dahom kroz sviralu od starog drveta šljive aktivira pogon iz meha, mešine od jagnjeće ili jareće kože. Zvuk koji proizvede taj zaboravljeni instrument, odvešće nas duboko u prošlost, u vreme kada su se na gajdama svirala kola i kada su ih pastiri ručno pravili idući za stadom.

Do ponovnog otkrića preteče harmonike i tambure, mnogima će prva asocijacija na gajde biti Škot koji ih svira noseći tradicionalni škotski kilt, ne znajući da su gajde oličenje starog Srema i Banata, duhovni mod naroda koji je u pitomoj ravnici još od kraja 18. veka znao tajne zvuka koje ovaj instrument ljubomorno čuva u svojim mehovima.

Da su gajde nekada zauzimale važno mesto u životu naših predaka govori priča o gajdašu iz prvog svetskog rata koji je put Albanije prevalio noseći sa sobom gajde. Petar Milenković, srpski vojnik i gajdaš, u je rat krenuo sa tri konja i gajdama. Na gajdama je svirao čak i tokom golgote u Albaniji, a zvuci njegovog starog instrumenta su držali vojnike budnim i u nadi da će se vratiti na rodna ognjišta. Petar i njegove gajde preživeli su golgotu.

Uroš Predić je u jesen 1887. godine ovekovečio prizor šora kojim ide pijana družina, predvođena gajdašem na slici „Vesela braća, žalosna im majka“. Slikar Stevan Aleksić iz Modoša, današnjeg Jaše Tomića, koji je rođen deceniju pre nastanka Predićevog „veselog gajdaša“, naslikao je „Vesele Banaćane“ u kafani kako piju uz gajdaša.

U svojoj knjizi „Sa pašnjaka do naučenjaka“, Mihajlo Pupin, zabeležio je da ga je još kao dečaka zanimala svirka srpskog gajdaša, koji, stežući mehove od ovčije kože, tera vazduh u cevi, prstima ga ispušta na otvore i tako svira. „Štimovanje cevi na gajdama, dvadesetak godina kasnije preneo sam na električno polje, i taj svoj posao nazvao sam električnim saglašavanjem, a taj izraz je potpuno usvojen u telegrafiji bez žica. Niko ne zna da sam tu radnju i njeno ime pozajmio od srpskog gajdaša.“

Vremenom su promene u društvu i kluturnim modelima dovele do potiskivanja tradicionalnih instrumenata. Mesto gajdi su zauzele harmonike, a sve manji broj ljudi je bio zainteresovan za sviranje gajdi. Od instrumenta koji je predstavljao rurarnu kulturu društvo se ogradilo. Zato, zbog činjenice da sviranje na gajdama pripada starim, gotovo nestajućim tradicionalnim praksama Srbije, uključivanje ovog elementa na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa je od izuzetnog značaja. 

O nekada popularnim sremačkim gajdašima ostala je izreka: „Svaka snaša voli tamburaša, a gajdaša i cura i snaša“. Po narodnom verovanju, verovatno zato što je muzika dolazila iz kozijeg meha, gajde su đavolji instrument, a gajdaš je prodao dušu đavolu, kako bi dobio umeće sviranja. Nakon toga gajdaš je pobegao. Zato svaki gajdaš na svom instrumentu ima mali šareni nastavak na kom se nalazi ogledalce. Kako narodno verovanje kaže, ako đavo priđe gajdašu, videvši se u tom malom ogledalu pobeći će.

Nije ovaj tekst žal za davno prošlim vremenima. Ovo je više omaž onim vrednim, hrabrim i izdržljivim našim prethodnicima koji su živeli pod istim ovim nebom, suočeni sa surovošću svakodnevnice, koji su sve stvarali svojim rukama, od hleba do muzikih instrumenata.