"NAPIŠITE NIKOLA, MOŽDA SE NEĆE SETITI": Danas je Sveti Nikolaj Velimirović, a ovo je neobična priča o povratku njegovih moštiju u Srbiju
Sveti vladika Nikolaj (svetovno Nikola Velimirović; 4. januar 1881. Lelić - 18. mart 1956. Libertvil) bio je episkop žički i ohridski, jedan od najistaknutijih teologa i besednika SPC, otuda nazivan “Srpski Zlatousti”, kanonizovan je kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora u maju 2003. godine.
Njegove mošti iz crkve SPC u Libertvilu u SAD stigle su u Beograd 3. maja 1991. godine, a potom su, prolazeći kroz mesta u Srbiji u kojima je službovao, kao što su manastiri Žiča i Ljubostinja, 12. maja stigle u rodni Lelić, gde su pohranjene u kripti manastirske crkve koja je njegova zadužbina.
Tog dana pre 35 godina, na svetoj liturgiji koju je u Leliću služio tadašnji patrijarh Pavle sa svim arhijerejima SPC, mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom, okupilo se preko 30.000 ljudi, a bili su prisutni mnogobrojni predstavnici političkog, javnog i kulturnog života. Održana je tim povodom i duhovna akademija na kojoj su govorili Matija Bećković, Nikola Milošević, Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i drugi.
Sećajući se na koji način su mošti vladike Nikolaja stigle u Srbiju, pre deset godina je episkop šabačko-valjevski Lavrentije za “Blic” ispričao sledeću ispovest:
– Stalno sam razmišljao kako da mošti Nikolajeve prebacimo u zemlju, i to nisam ni krio. I u tadašnjoj vlasti je bilo ljudi koji su znali veličinu vladike Nikolaja, i pre dvadeset godina, kada je kominizam počeo da popušta, zovnu me tadašnja dva visoka funkcionera i kažu mi: “Vladiko, gledajte da se nekako posmrtni ostaci Nikolaja prebace u otadžbinu, ali nemojte reći da smo vam mi rekli”. Posavetuju me da se obratim Saveznoj skupštini, i ja tako i uradim. Odem u odeljenje za prenos posmrtnih ostataka.
- Službenica mi reče da od toga nema ništa, Skupština o tome neće odlučivati, ali videći me valjda razočaranog dodade: “Postoji još jedno riskantno rešenje”, veli ona, “nađite nekog od njegove najbliže rodbine, neka on uputi zahtev, i napišite Nikola Velimirović umesto Nikolaj, možda se neće setiti o kome se radi”. Ja tako i uradim. Krenem da tražim i nađem vladikinog sinovca Tiosava. Ispričam mu o čemu se radi, i on pristane da probamo, pa šta bude. Napišemo zahtev za prenos moštiju Nikole Velimirovića, Tiosav potpiše i predamo ga na pisarnici. Čekali smo sa nestrpljenjem hoće li se ko dosetiti o čemu se radi. Nije bilo straha, već bojazni da nećemo uspeti. Napokon stigne odgovor u kome se kaže da je Tiosavu dozvoljeno da u zemlju prenese mošti svog strica Nikole Velimirovića. Odmah sve organizujemo i napokon avion sa Nikolajevim moštima sleti na beogradski aerodrom. Tek tu je vlast otkrila o kome se radi, nastade pometnja, ali bilo je sve kasno. Javnost je već bila obaveštena i povratka nije bilo. Odatle su mošti prenete u crkvu Svetog Save, pa sedam dana u Žiču i na kraju u rodni Lelić – otkrio je tada episkop Lavrentije, koji je i danas, nakon smrti vladike Milutina, administrator eparhije šabačko-valjevske.
(Blic)